Сто година, цео један век. Толико је иза Миљке Милић, домаћице из пожешког села Пријановићи. Стоти рођендан прославила је у Дому за старе, у који је дошла пре 3 године после лома кука, када више није могла да хода без туђе помоћи. Миљка није имала деце, а мужСветозар умро је пре 30 година. Није ишла у школу, самоука је, а целог живота радила је пољопривредне послове. Никада није озбиљније боловала, сада слабије чује, али још увек је здравље служи:
„Па добро доживела сам сто година, шта ћу ја нисам крива, боље да нисам, што ће мени сто година, али ето судбина таква. Ма да се само не сломих, моја је сестра увек говорила – ја се теби дивим како ти у твојим годинама брзо идеш. Ја фино ишла код куће, све радила, али ногу скрших, и готово! Онда ми је било јасно да нема више ни ходања, ни живота али ето живим, шта ћу. Хвала богу, на све сам у животу задовољна“, каже бака Миљка.
На уобиочајено питање у овим приликама, о рецепту за дуг живот, Миљка шаљиво одговара:
„То су ме многи питали. Прве године кад сломих ногу, и отишла ја на контролу у ужичку болницу, а тамо једна медицинска сестра мене прво пита, каже: „Јој тетка само да ми кажете рецепт, шта сте радили да доживите ове године“. Али, дијете, ето ја би теби требала самој да причам, не могу овде пред свима. Има ту пуно рецепата, треба знати, и треба употребити.“
Миљка је омиљена станарка у пожешком дому за старе. Са њом у дому је и Миленка. Рођене су и одрасле у истом селу крај Ужица:
„Миљка је из домаћинске куће, родитељи су јој били добри, јака кућа некада у селу, и она је добра, кућевница, била је добра девојка. Ево колико сада има година све памти догадјаје из свог детињства. Може све одједном да исприча. Удала се добро, исто у домаћинску кућу. Ма она све зна. Нема овакве жене надалеко“, кажа бака Миленка.
Миљка је комуникативна , здравог разума, а када су православни постови увек води рачуна о својој исхрани каже управница Дома Марина Миркић:
„Миљка има очуване менталне способности. Неколико пута сам морала да коригујем јеловник када су били дани поста, и показало се да је Миљка била апсолутно у праву. Тако, ето на њеном примеру може нам често бити од користи искуство људи који имају један век живота!“, констатује Марина Миркић.
Када су запослени и станари дома питали Миљку шта би волела као поклон за стоти рођендан, рекла је: једну песму, стару, добру, а жељу јој је испунила женска певачка група „Распевани Пожежани“. Почетне речи те песме су „Мене моја мајка мила на планини одгајила….”
